Dragi moji,
Evo i mene :-). Mi ne jurimo kroz život nego on prolazi kao ekspresni voz pred nas....dok naš pogled ostaje fiksiran negde u daljini tražeći nešto, nešto da nas vrati sebi....
Sinoć mi je bio rođendan. Pregršt prijatelja uputilo mi je lepe želje dok samo odabrana grupica je bila pored mene te večeri. Sve je bilo super i pitam se čemu tuga kao kamen na mojoj duši u jednom trenutku?! Imam skoro sve i na dobrom sam putu da se penjem stepenicama ka uspehu.... Hoću da ga zaboravim.... I svakog puta kada to poželim vrati se još jače kao bumerang! I onda moja duša jeca, jeca na sav glas i opominje me:"Ne draga moja ljubav ne postoji, ne to je samo zabluda".... Samo zabluda pitam se ja?! Ili izgubljeno poverenje... Duša boli i ne prestaje da jeca.... Poruka koja nije stigla na moj rođendan me je naterala da pišem... Da pišem o svemu što boli i što ostaje duboko zakopano a nemam kome reći...
